AGRESIVNI OBRASCI PONAŠANJA I PERVAZIVNI RAZVOJNI POREMEĆAJI

A šta kada moje dete sa autizmom postane agresivno?

Vratite ga u strukturu. 

Iako nisam veliki pobornik termina smetnje i poremećaji ili posebne potrebe, ipak, smatram da su reči samo obeleživači sa svrhom razumevanja. Volela bih, sada i svaki put, da naglasim da su deca sa kojom radim posebna u svakom smislu te reči, osim kada su u pitanju njihove potrebe. Potrebe su potpuno iste, pažnja, ljubav, prihvatanje, obavljanje aktivnosti lične higijene, učenje...

A, opet, ono što ih čini posebnim za mene, jesu obrasci njihovog funkcionisanja, komunikacije, reagovanja u socijalnim situacijama i njihove emocije koje su van svakog ograničenja i nikada se ne zasnivaju na stvarima koje su prosečnom čoveku vidljive golim okom. Kada je sve to rečeno, ipak zarad razumevanja, u svakom daljem tekstu koristiću dobro poznatu i nazovi stručnu terminologiju. Jer, komunikacija je okej samo ako je razumljiva. Tako je i sa agresijom. 

Agresija je sastavni deo komunikacije i kada nema funkcionalne komunikacije govorom, osoba/dete iskazuje svoje nezadovoljstvo i frustraciju agresijom. Ona isto nosi značenje, ima funkciju i pažljivom analizom moguće ju je razumeti. Kod dece s pervazivnim razvojnim poremećajem i autizmom probleme agresije rešavamo vrlo kompleksno. Kao najbolji pristup ističe se prevencija. Prevencija se sastoji od strukturiranja života deteta kako bi on bio predvidljiv i kako bi dete imalo osećaj kontrole nad događajima. Vaše dete treba svaki dan da ima jedinstven raspored aktivnosti koji će mu biti predočen na primeren način (slikama, simbolima), a svaka promena se treba posebno najaviti i naglasiti posebnom oznakom na rasporedu. Čak i kada dete ima jasne rutine koje je savladalo, treba koristiti vizuelni raspored.